Work and Travel program kao put do razumevanja korporativnog sistema
Intervju sa Aleksom Živkovićem
Ako pitate studente zašto se prijavljuju na Work and Travel program, najčešće ćete dobiti sledeće odgovore: želim da posetim Njujork, to mi je san od malena; želim da provedem leto na drugačiji način; moja drugarica je išla i bila na Havajima, želim i ja; glavni motiv mi je da zaradim novac. Gotovo niko neće pomenuti sticanje radnog iskustva i veština koje će im kasnije pomoći pri zapošljavanju ili pri razumevanju poslovnog okruženja.
Najvećim delom su u pravu. Work and Travel je program kulturne razmene. Poslovi koje studenti obavljaju su iz oblasi uslužne delatnosti i najčešće nemaju nikakve veze sa onim što učesnici programa studiraju ili čime planiraju da se bave kasnije. Međutim, i iz takvog iskustva se može steći koristan uvid u to kako firme funkcionišu, kako se delegiraju radni zadaci, kako se radi u timu, ili stiču veštine upravljanja. Ukratko, studenti na Work and Travel programu stiču prenosive veštine koje se mogu primeniti i u oblasti rada za koju se školuju.
S tim u vezi, razgovaramo sa studentom koji je dve godine zaredom išao na WAT program i radio kod istog poslodavca. Aleksa će podeliti svoje iskustvo. Upoznaće nas sa lekcijama koje je naučio, a koje će moći da primeni i na druga radna okruženja.
Prestige Education: Aleksa, zašto si se prvobitno prijavio na WAT program?
Aleksa: Oduvek je postojala želja da odem u Ameriku. Svi ti filmovi, serije i sve te priče kako je to skroz drugi svet od onoga koji mi poznajemo. Znao sam da je W&T program dostupan studentima. To sam video kao idealnu priliku da odem na putovanje i pritom zaradim. Slagao bih ako bih rekao da i zarada o kojoj pričaju svi prethodni učesnici programa nije uticala na odluku, ali za mene je to bila avantura i jos jedno nezaboravno putovanje.
Prestige Education: Kog poslodavca si odabrao i zašto?
Aleksa: Odabrao sam SeaKetch Restaurant koji se nalazi u Hampton Beach, NH. Kada je došao momenat za odabir poslodavca nisam znao šta odabrati, koju poziciju, koje mesto. Video sam da je SeaKetch tražio mnogo radnika na različitim pozicijama gde sam video da postoji mogućnost da probam i neke druge poslove ukoliko se ne snađem na prvoj poziciji.
Prestige Education: Na kojoj poziciji si radio prve godine, a na kojoj druge? Kako je došlo do toga da promeniš poziciju tj. napreduješ?
Aleksa: Prve godine sam dobio poziciju kuvara, dok sam druge godine menjao različite pozicije od kuvara, “expeditor-a” pa sve do šefa kuhinje. Smatram da je do napredovanja došlo usled odličnog znanja jezika i brze adaptacije na promene.
Prestige Education: Ako uporediš ta dva iskustva, koje su sličnosti, a koje razlike?
Aleksa: Mislim da nije merodavno porediti prvi i drugi put. Vratio sam se druge godine u isto mesto gde mi je već sve poznato. Tu sam upoznao osobe koji su mi postale pravi prijatelji. Prve godine sam otputovao potpuno sam bez da sam ikoga poznavao u Americi pre odlaska, u potpuno nepoznato mesto bez ikakvih očekivanja.
Prestige Education: Šta je to što si naučio o američkom načinu poslovanja?
Aleksa: Kod njih je stvar jednostavna, posao je posao i tu se svaka diskusija završava. Jednostavno moraš da budeš spreman na adaptaciju i da odradiš posao koji se od tebe očekuje. U Americi za svakog radnika postoji zamena i nema mesta za emocije.
Prestige Education: Kako se “balkanski mentalitet” uklapa u jedan poslovni model gde postoji jasna hijerarhija?
Aleksa: Odgovorio bih kratko i jasno, nikako. Veliki je tu problem naš ego i način razmišljanja. Smatramo sebe najboljima, najpametnijima i da niko ne može nama da govori šta da radimo. U stvarnosti se to pokazuje dosta drugačije. Pozicije i poslovi su jasno definisani i podeljeni i od svakoga se očekuje da daje svoj maksimum za kolektiv.
Prestige Education: Sa kojim izazovima si se susretao kao menadžer i kako si rešavao probleme sa drugim zaposlenima kojima si bio nadređen?
Aleksa: Smatram da reč menadžer nije prikladan opis moje pozicije. Odgovornost koju su mi dodelili odnosila se samo na kuhinju u kojoj sam radio sa ostalim studentima. Od samog početka smo imali drugarski odnos. Pokušavali smo da kao tim sve probleme rešavamo. To se pokazalo kao veoma uspešan način rada. Nisam sebe postavljao kao nekoga ko je njima nadređen jer sam znao kako sam se ja osećao prve godine kada nisam poznavao nikoga i pokušavao da se uklopim u kolektiv. Mogu da kažem da sam tu stekao prijatelje za ceo život.
Prestige Education: Šta studiraš i čime planiraš da se baviš po završetku studija? Na koji način će ti veštine stečene na WAT programu pomoći u budućnosti?
Aleksa: Student sam na Univerzitetu Singidunum na smeru “Softversko i informaciono inženjerstvo”. Nakon završetka studija planiram da se zaposlim u svojoj struci. Mogu slobodno da kažem da način na koji smo se prilagođavali situacijama koje su nas zadesile tokom boravka u Americi mogu da mi pomognu i na drugim poslovima u budućnosti.
Prestige Education: Koliko je važna veština prilagođavanja tokom samog programa?
Aleksa: Mogućnost da se prilagodimo na neke nama nove i nepoznati stvari, kao i na njihov način poslovanja je jedna od najbitnijih veština koje su potrebne svim učesnicima programa.
Prestige Education: Kome ne bi preporučio da se prijavi na WAT program?
Aleksa: Svako treba da iskusi odlazak u Ameriku i sam W&T program. Moje mišljenje je da ljudi koji nisu spremni na adaptaciju i koji ne mogu da rade u jasno definisanom sistemu gde se zna ko je kome nadređen i šta se tačno očekuje od svakog pojedinca, mogu imati više problema i potencijalno loše iskustvo.
Prestige Education: Kakve planove imaš za naredno leto?
Aleksa: Još jedna sezona u SeaKetch-u.
