Srednjoškolac u Americi
Goranino iskustvo iz internatske škole
Piše: Gorana Puzović, 2019. godina
Kako je biti srednjoškolac u Americi?
Pre tri godine sam pričala sa mamom o ideji da nastavim srednju školu u inostranstvu. Mama mi je rekla da školovanje u inostranstvu znači kvalitetnije obrazovanje. Meni je ceo taj proces bio nepoznat. Počela sam da istražujem i našla agenciju koja se time bavi. Zakazala sam sastanak i tako je sve počelo.
Taj proces je trajao. Spremala sam se godinu dana da odem u Ameriku. Morala sam prvo da popunim neki formular, da napišem gde bih volela da idem, u koju regiju, koliko roditelji mogu da isfinansiraju, i koje su moje želje, čime bih volela da se bavim, da li da fokus bude na akademskom uspehu ili na sportu i td.
Između više destinacija izabrala sam baš Ameriku. Razlog je što Amerika ima reputaciju da se tamo nalaze najbolje privatne internatske škole u svetu.
Imala sam izbor od nekoliko škola. To su sve bili internati što znači da su nastava i smeštaj na jednom mestu u okviru kampusa. Želela sam da škola bude akademski jaka, da ima sport i dodatne vannastavne aktivnosti, da je pohađaju đaci iz različitih krajeva sveta. Bitno mi je kvalitetno obrazovanje, ali da mogu i da se bavim sportom i da se družim u školi. Upoređivala sam škole na Floridi, u Mejnu, Masačusetsu i Njujorku.
Izabrala sam Wilbraham & Monson Academy – WMA u Masačusetsu. Procenila sam da će me tamo najbolje spremiti dalje za fakultet. Kada sam uporedila ovu školu sa drugim, videla sam da su deca sa WMA upisala bolje fakultete nego deca iz nekih drugih škola. I to je presudilo.
Sam proces upisa je za mene bio jednostavan. U agenciji su mi sve objasnili, dobro me spremili za razgovor i dali savete kako treba da se ponašam. Dugo sam razgovarala sa predstavnikom škole. Bitno je da razgovarate otvoreno, oni to vole. Moj savet je da se oslobodite i da pričate.
Kako je izgledao moj dolazak u školu
Čim sam stigla, prvi dan škole upoznala sam mnogo ljudi i svi na kampusu su bili prijateljski raspoloženi prema meni. Sam kampus je impresivan.
Trebalo je onda da odaberem predmete. Sistem školovanja u Americi se razlikuje od našeg. Tamo se predmeti u školama biraju i to funkcioniše na sledeći način.
Bira se između 5 i 7 predmeta za celu godinu, ali uglavnom je savet da se izabere pet ili šest. Sa izabranih sedam predmeta jako je teško da se izdvoji malo slobodnog vremena.
Matematika i engleski su obavezni predmeti. Kada sam došla u školu radila sam test iz ta dva predmeta i na osnovu pokazanog nivoa znanja su me stavili na adekvatan nivo.
Savetuje se da se izabere i neki jezik i to minimum dve godine a najbolje četiri. To izgleda dobro kasnije i na aplikaciji za fakultet.
Bio je zahtev da minimum godinu dana uzmemo neki umetnički predmet tipa crtanje, vajanje, slikanje, fotografiju, medije. Ostali predmeti su izborni prema interesovanjima. Uzima se npr. ekonomija i slično.
Svaki srednjoškolac u Americi ima savetnika koji mu pomaže pri odabiru predmeta. Savetnik je neko od profesora iz škole. On ima ulogu da nam pomogne da izaberemo predmete prema interesovanjima i da to bude neki optimalan izbor kako nam ne bi bilo previše za jednu godinu.
Takođe, postoje tri tromesečja i u toku svakog mora da se izabere neka aktivnost. Osim sporta mogla sam da izaberem da radim u pozorištu, da glumim, da pomažem pri postavljanju scene, da budem deo plesne grupe u školi, da pomažem u organizaciji nekih događaja koji se dešavaju u školi i slično.
Ko ne voli sport postoji npr. Science Olimpiad i slično. Ja sam izabrala sport jer se je od malena bavim sportom. U toku jeseni sam igrala odbojku, u toku zime košarku, u toku proleća ragbi. Bila sam vođa tima i to mi je pomoglo da odrastem i sazrim kao osoba, da budem bolji vođa i na drugim nivoima.
Nekim đacima sport pomogne pri dobijanju stipendije za dalje školovanje. Meni konkretno sport nije pomogao pri dobijanju stipendije već su to bile ocene i moj akademski uspeh.
U suštini, škola mi nimalo nije bila laka. Uvek sam bila zauzeta, uvek sam imala nešto da radim.
Sa profesorima sam ostvarila neku vrstu drugarskog odnosa. U rezidenciji su mi posle nekog vremena drugari postali druga porodica. Nisam brinula ni oko čega jer sam znala da šta god da se desi postoji neko ko će to rešiti.
Moj dan je izgledao ovako
Ustajem oko 7, doručkujem oko pola 8, nastava počinje u 8, ručak je između 11:30 i 13:20. Ja sam obično išla na ručak oko 20 do 12. Pauza za ručak traje 45 minuta, četvrtkom sat i pet minuta. Zatim imam još 2-3 časa posle ručka, nastava traje do 3. Oko pola 4 kreće sportska aktivnost i to traje do pola 6, 6. Večera počinje u pola 6. Istuširam se i idem da učim već oko 7 kako bih mogla ranije da odem da spavam. U pola osam dolaze supervizori u dorm da provere da li smo svi tu, da li su nam sobe sređene. U 8 počinje učenje do 10. Tada svi moraju da budu za svojim stolom i da uče. Svetla se gase u 15 do 11 i tada svi idu na spavanje.
Vikendi nam služe za odmor i druženje. Svaki vikend imamo nešto organizovano. Postoje školski busevi koji nas voze do tržnog centra ili supermarketa, ali postoje i druge aktivnosti. Možemo da odemo na večeru sa drugarima ili u bioskop uz odobrenje osoblja škole.
Škola organizuje putovanja svake godine na koja svaki srednjoškolac u Americi može da se prijavi. Ja pošto sam preko “Global Scholars” dobila $3500 stipendiju za putovanja, iskoristila sam to da odem u Japan.
Global Scholars je selektovani program za nadarene đake. Moraš da imaš minimum 3.7 GPA, da napišeš sastav i da prođeš intervju sa profesorima iz škole. Idemo na predavanja gde se debatuje o raznim globalnim temama, upoznajemo poznate ličnosti. Program nam služi za kulturno bogaćenje. Specijalan gost 2019., kada sam ja osvojila nagradu, bio je Džon Keri. Ova nagrada mi je pomogla pri upisu na fakultet i dobijanju stipendije.
Gold Key je još jedna nagrada koju sam dobila zbog zalaganja u toku zimskog tromesečja. Vodila sam ture po kampusu kada dolaze roditelji sa đacima koji razmišljaju da upišu ovu školu. Ja sam ih vodila kroz kampus i davala im sve informacija koje su ih interesovale.
Najbolja drugarica mi je Amerikanka. Zove se Brandyn i živi na 10 minuta od škole. Trenutno smo na raspustu, ali smo obe upisale fakultete u Americi, pa se radujem što ćemo se videti opet na jesen.
Sada kada je škola gotova…
Kada uporedim svoje školovanje u Srbiji i ovde, mislim da mi je bolje što sam odlučila da završim srednju školu u Americi. Glavna razlika je u tome što te ovde profesori guraju, podržavaju, uvek su spremni da pomognu. U Srbiji profesori imaju puno učenika i ne mogu da se fokusiraju toliko na svakog pojedinačno. U Americi se posvećuju svakome posebno i imaju interes da ti pomognu i da tvoj uspeh bude što bolji. Zato sam i ja sama bila više motivisana.
Škola u Americi mi je omogućila da se osamostalim i da dobijem najbolju pripremu za fakultet. Bilo mi je lakše što sam otišla u trećoj godini, pa sam ovde završila i treću i četvrtu. Kada sam stigla tri meseca mi je samo trebalo da se prilagodim na drugačiji obrazovni sistem. Prošla sam kroz taj period prilagođavanja, i sada će mi biti znatno lakše na studijama nego da sam direktno došla ovde na fakultet.
Plan mi je da završim osnovne pa master studije, a za dalje ćemo videti.
Sada kada sam završila školu i kada razmišljam o svemu, ne bih ništa menjala. Dolazak u WMA je bila najbolja odluka u mom životu. Obrazovanje koje sam dobila, ljubav, društvo koje sam stekla, neprocenjivo su iskustvo.
Gorana je upisala University of Winskonsin Eau Claire, a mi nastavljamo da pratimo njen profesionalni razvoj kao i do sada 🙂
Više informacija o internatskim srednjim školama u Americi pročitajte ovde
